Tamna noć duše

Dnevnik

Od 16 godine sam pisala Dnevnik, pa do skoro 30 god, onda sam prestala. To je bila moja utjeha, nevidljivi prijatelj, olakšanje, terapija. Unazad 2 god, osjećam umor, nemam energije djelomično znam za neke uzroke toga, no ipak, tražim i dalje i trebalo mi je da shvatim da nema više brzih rješenja. Nekako sam osjećala da ako nešto ne promijenim da ću se sigurno razboljeti.

Život nije  shema

Da li  se tu radi  samo  o  poslu, stresu ?Nisam  baš  sigurna. Tražila  sam  neki dublji  smisao  svog  života, ne mogu  se zadovoljiti  shemom; škola-posao-brak, djeca – penzija. Vjerujem  da  naš  život  može imati  dublji  smisao Uvijek me zanimala duhovna literature , razne knjige samopomoći , spoznaje i to mi je pomagalo iz toga sam puno naučila. Ali nisam dovoljno primjenjivala , jer nisam mogla , stigla , bila sam zaokupljena sa svime a najmanje sa sobom. Shvatila sam vrijednost meditacije, i to sam koristila. Možda se poklopilo da sam ušla u četrdesete koje su godine propitivanja smisla , dublje spoznaje. Ili sam se probudila. Danas drugačije gledam na posao, postao  je  moja  svrha.

Prihvaćanje situacije

Prihvatila sam ljude oko  sebe takve  kakve jesu, bez želje  da  ih  mijenjam  , šefa, roditelje, partnera i shvatila sam da su svi oni tu samo moja ogledala .Da ne pokušavam mijenjati situaciju , već samo sebe. I  što  je  zanimljivo  nakon nekog  vremena  i  moga  odmaka   stvari  i  situacije  oko  mene počele su  se  mijenjati, i  to  na bolje. Neke  okolnosti  su  se same promijenile , neki  su  ljudi  otišli , neki  su  došli  , neki  imaju  vlastitih  briga. Jedan moj dobar prijatelj govori da se ovo zove “tamna noć duše”. Neki će to prepoznati i razumjeti.

Prestanite  osuđivati

Nikada  javno  i  naočigled nisam osuđivala ljude, ali  sam ih u  duši  krivila. Sve  dok  se i  meni  samoj  nisu  počele  događati baš  iste  stvari. Danas imam  razumijevanje   gotovo  za  svakog, jer mi  je  jasno  da  svatko  ima  svoj  put, koji ja  ne moram  razumjeti  ,  a  niti  sam  tu  da odobravam ili  ne. Samo  se kratko  zamislim u  njihovim  cipelama, i  pojavi  se  suosjećanje i  prihvaćanje.

Anastazija me oduševila

Čitala sam jednu prekrasnu knjigu Anastazija/Zvonki cedar ruski/ , koju je napisao ruski autor Vladimir Megre, koja me dodatno oduševila , jer mi je odgovorila na neka pitanja koja su me dugo mučila. Odlučila sam raditi samo one stvari koje me vesele , inspiriraju i čine sretnom. Jer već dugo nisam osjetila neki polet i strast u nečem što radim i što mi čini svakodnevnicu. Slušala sam mnoge koji su tvrdili da si moramo naći vremena za sebe i za ono što volimo.

Kreativnost

Ali uz posao , putovanje na posao i nazad , djecu, kuhanje ,spremanje, ma umorni ste .A kada smo umorni, ne možemo biti kreativni. Nova  ideja i  rješenje  problema   se javlja,  ne kada  dugo  razmišljamo , nego  kada  smo  relaksirani  , odmorni, odmaknuti  od  problema. Međutim  kolektivna svijest, programi  koji  su  nam  nametnuti  nas tjeraju prema  razmišljanju  masa. Vraćanje  sebi i  prirodi  nije  lako. Otuđili  smo  se , živimo  u  neboderima. Prihvatili  smo  sisteme i  oni  nas sve više tlače i  uništavaju  nam kvalitetu  života.

Podrška

Potrebna  nam  je  podrška  ,  drugih  ljudi. Onih  istih  koji  su  se i  sami  probudili , došli  do  spoznaje  da  nešto  u  svemu  ovome  nije  u  redu. Ima  ih  sve  više, i  nadam  se  da će dostići  kritičnu  masu,  te  da  će  se promjene na  bolje  početi  očitavati. To  su  na primjer priče  ljudi  koji  se vračaju  životu  na  selu, koji  rade  poslove  koji imaju  svrhu  boljitka  za  druge ljude, kojima  je  jasno  da  smo  svi  povezani  i  ovdje  sa  svrhom i  smislom koji  prelazi  onu  početnu  shemu. Čovjek  je spiritualno  biće, nije  tijelo ,potrebna  mu  je svrha. Neka  nas naša  duša vodi  , ona zna.